nocturnemagazine.net reportaža – RITAM EVROPE! – NAJVESELIJI NOVOSADSKI PRAZNIK

Već godinama se na Trgu slobode u Novom Sadu svakog 9. maja održava manifestacija Ritam Evrope! Manifestacija zapravo počinje nekoliko dana ranije uz razne kulturne programe, ali centralni događaj, veliki koncert na trgu, uvek je zakazan za 9. maj, Dan pobede nad fažimom, neki ga zovu i Dan Evrope, a detalje oko istorije ovog praznika možete pročitati ovde. Sem jednog “kiksa” kada su organizatori doveli izuzetno kvalitetan bend koji je muzički isto toliko i neprikladan za ovakvu manifestaciju, line up uvek čine bendovi koji pored dobre muzike pruže i odličan provod uz mnogo skakanja i horskog pevanja od strane publike. Imena objavljena za koncert 2014. su svakako obećavala – splitska hip hop atrakcija DJEČACI, žanrovski raznovrstan britanski bend RUTS DC, legendarni Rambo Amadeus sa svojim bendom TWO WINNETOUS i DECA LOŠIH MUZIČARA, iz nastupa u nastup sve veći miljenici novosadske publike.

Bez kašnjenja Dječaci započinju svoj nastup u 20.00. Popularnost ovih Splićana je poslednjih godina znatno porasla u Srbiji, a Novi Sad su u tom period posetili samo jednom, na svom solo koncertu. Iz toga sledi da je ovo bila idealna prilika svima koji nisu fanovi ovog tria, ali ga smatraju zanimljivim, da ih po prvi put čuju uživo. Solidno popunjen Trg slobode, masa uglavnom nagurana u prvim redovima, a Dječaci praše kao da su na domaćem terenu. Na neki način i jesu, pošto Split i Novi Sad imaju isti pozivni broj, u šta su nas tokom nastupa uputili oni lično. Suvišno je reći da je to izazvalo veliko oduševljenje prisutnih.

Pored hitova “Lovrinac“, “Miris” i “Dalmacija” Splićani su izveli još petnaestak pesama koje od strane fanova nisu ništa manje poznate, niti lošije prihvaćene. Trebao bih sada reći “i više nego fino zagrevanje za ono što sledi“, ali kako Dječaci i Ruts DC, koji su svirali sledeći, nemaju mnogo toga zajedničkog, ubrzo nakon kraja nastupa došlo je do velike smene publike i sledeći koncert je mogao da počne.

Feđa Popov

Ako je neko od legendarnog britanskog sastava Ruts DC očekivao mnogo agresivniji punk nastup nalik na one koje su pružali u početku stvaranja ekipe THE RUTS, verovatno se malo razočarao. Donekle je i razumljivo da Ruts DC u skladu sa svojim godinama pribegavaju mnogo mirnijim stilovima kao što su reggae i dub, ali i pored toga, činjenica je da su se oni u drugom delu svoje karijere najviše izražavali u formama karipskih stilova. Slušajući “Whatever We Do”, “One Step”, “Warning” i “Mighty Soldier” dobili smo priliku i da vidimo kako su britanski pankeri shvatili reggae i dub, i zašto su se uopšte oni toliko u početku i naložili na te žanrove. Iskustvo je bilo okusiti delić energije muzičara koji su bili svedoci i direktni učesnici originalnog britanskog punk pokreta, jer bez obzira što je ta energija predstavljana u drugačijem maniru – osetila se oštrina, osetio se stav!

Negde pred gotovo sam finiš nastupa, morali su da zamane bas gitaru, što je naravno izazvalo malu pauzu. Pevačica je veoma smelo iskoristila tu pauzu kako bi nas podsetila zašto smo se svi okupili i poslala poruke jedinstva kako na engleskom, tako i na zavidno izgovorenom srpskom jeziku. Segs je ubrzo dobio drugi uz opasku daovaj ima pet žica i da je to pogrešno, ali to nije bio veliki problem da zaprži u čuvenoj “Jah War”, ali i u nastavku u numerama “Staring At The Rude Boys”, “Babylon’s Burning” i “In A Rut”, koje su izazvale prvo glasnije pevanje i poskakivanje publike, davajući najbolju dozu tog izvornog punk-a koju su svi čekali.

Malo prijatno iznenađenje za sve bilo je pojavljivanje našeg čuvenog književnika i novinara Raše Popova na bini. Najavljen od strane samog Ramba Amadeusa, gospodin Popov je za desetak minuta govora sa puno strasti i energije ispričao neke bitne događaje iz II svetskog rata koji su se odigrali u našoj neposrednoj blizini i koji su na najbolji način predvideli kakvu će sudbinu doživeti “najveće zlo 19. i 20. veka”. Spomenuvši i neke naše ljude koji su tokom tog rata činili velika dela kako bi zlo bilo pobeđeno, poslao je najbolju poruku da ne smemo zaboraviti ljude koji su učinili da danas možemo da uživamo u plodovima mira.

Nastup jednog od najintrigantnijih umetnika (ne samo muzičara) ikada sa ovih prostora, Svjetskog Mega Cara (za englesko područje World Kilo Tzar) Ramba Amadeusa, definitivno je privukao najviše pažnje, ispunivši gotovo čitav Trg slobode. Tek tada sam shvatio da je ove godine napravljen odličan line-up od strane organizacije Ritam Evrope jer su dovedeni pretežno izvođači koji pre svega zahtevaju da se slušaju, i što su centrom grada najzad odjekivali neki potpuno drugačiji i karakterističniji zvukovi. A što se tiče samog Ramba i njegove ekipe Two Winnetous shvatio sam nekoliko stvari, a prva jeste da ne postoje klasični “najverniji fanovi” ovog umetnika. Koliko god da je neko preslušao sve njegove albume i zna sve tekstove i pesme napamet uopšte nema garancije da će moći da uhvati korak sa Rambom koji svaki nastup učini drugačijim svojim tekstualnim, pa onda i muzičkim improvizacijama. Jedina sigurna konstanta bili su osmesi na licima svih prisutnih izavani njegovim humorističnim, satirčnim pričama, gestakulacijama i ponašanjem.

Publici se verovatno najviše svidela priča o zastoju na autoputu koja je poslužila kao uvod za numeru “FAP Mašina” koja je potom sama svojim sjajnim funky gruvom izazvala još veću erupciju oduševljenja. Genijalnost u satiričnom pristupu mogla se osetiti i u pesmama “Fela Kuti, druže stari”, “Karakter”, “Čobane, vrati se”, “Jedno te isto” koja je izvedena na nagovor same publike. Možda je Rambo sve zasmejavao, ali za to vreme neko je morao da drži muzičku podlogu, a to su fantastično radili bubnjevi i bas gitara koji su zvučali neverovatno. Nastupe Ramba ne bi ni trebalo svrstavati u muzičke događaje, jer su to svojevrsni umetnički performansi koji sa svojim namernim kontradiktornostima, satiričnošću i ironičnošču neprestano održavaju pažnju gledalaca. Ali ključan je njegov ništa-me-ne-može-dodirnuti stav koji sve to čini duplo intezivnijim i genijalnijim. Rambo Amadeus. Karakter.

Nenad Pekez

Vratili su se na scenu 2011. nakon pauze i tada posetili Novi Sad na Koncertu godine. Usledilo je malo uigravanja, a onda su od prošlog juna Deca loših muzičara održala tri odlična koncerta u Novom Sadu i tako dobili i onu publiku čiji miljenici nisu bili do tada. Kako obično biva na ovim festivalima bez konkretnog hedlajnera, masa se poprilično raščistila pre poslednjeg benda, ali ipak više nego što sam očekivao da će. Ispostavilo se da je to bio odličan potez – ko nije hteo da sluša DLM sasvim sigurno je radio nešto pametnije i njemu draže, a svi koji su ostali na trgu ostali su tu ciljano i super su se proveri.

DLM su prešli setlistu svojih hitova, počeli sa “Ljubav“, a u sat vremena nastupa nizale su se i “Doživotno osuđen na ljubav“, “Vlade Divac“, “Volim te cvete“, “Konji ritma” i druge, kao i pesma koja najavljuje dugoočekivani novi materijal, “Flora i fauna“. Ivan Jevtović je još jednom dokazao da je pravi šoumen, a publika ga nije izneverila ni u jednom trenutku. Kvalitet atomsfere u publici konstanto je rasla tokom nastupa, a vrh je postignut tek pred kraj nastupa. Deca loših muzičara su tada izvela jednu od svojih najpoznatijih pesama “Dobar dan“, a Ritam Evrope! zatvorili su jedinom obradom. Uz AC/DC i “Let There Be Rock“, izvedenu u njihovom stilu, DLM su se pozdravili sa Novosađanima, ali sasvim sigurno ćemo ih uskoro ponovo gledati, bar ako nastave praksu od poslednjih godinu dana.

Sinoć sam u razgovoru sa mnogim drugarima i poznanicima zaključio da je Ritam Evrope! najveseliji novosadski praznik. Kakva Nova godina, 1. maj i ostalo, tu svi puno očekuju, a panika oko planiranja i ostali problemi nastupaju i ne nestaju. Na Ritam Evrope! svi dođu u centar (baš svi, neke ljude sam video prvi put posle pet godina), neki su na koncertu, neki su u okolini, ali svi se dobro provedu u potpuno opuštenoj atmosferi.

Feđa Popov

Autori: Fedja Popov i Nenad Pekez
Fotografi: Jelena Aćin i Tamara Samarđžić