ultramagnetic mcs 2
danas na putu do faxa, dođe mi poruka:
– a nec, critical beatdown, klasik nad klasicima. meni među 3 najbolja albuma ikad. I iman original cd. dacu ti da ga takneš za 50 lipa. he he.. peace.. – od saše iz t.b.f.a.
navečer sam riješija bon za mobitel i posla mu poruku da mi kaže kolko su porina dobili dosad jer mi triba za ovu ”kolumnu”. evo šta mi je odgovorija u prvoj poruci:
-
- nemoj – i tako je završila poruka.
onda je došla druga poruka: – …nas previše crnit. slučajno san posla nedovršenu poruku, omelo me lvky-evo pivanje na hrt plusu.
pristojan barba, taj saša. uistinu.
- nemoj – i tako je završila poruka.
eto. i zašto ja ovo pišem? evo zašto: kad sam prije neku večer uša u dnevni boravak, na tv-u je bila dodjela porina. naravno da nisam sjeo i zagledao se, nisam neki ljubitelj dodjela glazbenih nagrada, a pogotove ne ovako zbunjenih nagrada u ovako sitnoj zemlji kao što je hratska (da sam znao da će natali dizdar izgledat finije od 2litre milkshake-a šta ti ga u pustinji donese kelis, možda bih i nastavio gledat).
al’ tih par trenutaka prijenosa iz osijeka kojima jesam nazočio bilo je dosta da me obraduje. naime, baš u vrijeme dok sam gledao na televiziji je bila neka klapa i sestra mi se cila uživila kako ona zna nekog lika iz te klape i kako nije imala pojma da on uopće piva u klapi a kamoli da je dobija porina. stojim tu pokraj kauča, razmišljajući protrljam bradu rukom, ne kažem ništa, i odem u sobu. moga sam joj reć: pa nije to ništa, ja sam snimija pismu s likom šta je dobija 5 porina.
nažalost, tim potezom ne bih dobio ništa jer ona to već zna, a jedino šta bi starci pitali je vjerojatno: oćeš dobit šta love od te pisme?
međutim, to moje promišljanje podsjetilo me na jednu drugu stvar, zbog koje i pišem ovo. podsjetilo me na to kako je lijepo biti dječak (jedan od dječaka, točnije).