popboks.com recenzija D R A M E (2009)
DJEČACI
Drama
(Dop Records)
Prošla godina je donela prevrat na hip hop sceni u regionu, a novi epicentar zbivanja je postao Split
Marko Nikolić
Na prvi pogled čudno, ali novonastale granice na Balkanu kao da nikada nisu važile za hip hop s tih prostora. Stvar je utoliko čudnija što su se procvat ovog žanra na našem nesrećnom poluostrvu i njihovo nastajanje vremenski podudarili. Koliko god se mi ne gotivili, obožavali i mrzeli, radoznalost je oduvek najjači ljudski poriv, tako da se i te kako obraćala pažnja na to šta se dešava iza zavesa zamandaljenih prozora.
Posle beogradskog proto-repa oličenog u grupama Budweiser, Green Kool Passe, Tapiri, Bez Kaucije i funkcionalnim citiranjem žanra u radovima Ramba Amadeusa i Discipline Kičme, pojavom prvog Gruovog albuma Da li imaš pravo? (1995) dolazi do tzv. drugog talasa srpskog hip hopa, čije su perjanice bile grupe Sunshine, C-YA i Robin Hood. Ova faza završila se prvim albumom Voodoo Popeyea Vodoo Epopeye (1997).
U isto vreme, negde oko 1996, budi se i zagrebačka scena, prvo kompilacijom Radija 101, na kojoj su se predstavile buduće velike zvezde – Tram 11, Bolesna Braća i Elemental. Posle prvih (i drugih) albuma ovih grupa dolazi do nezapamćenog procvata hip hopa u Hrvatskoj, pojavljuju se i drugi, ništa manje kvalitetni likovi kao što su El Bahattee, Stoka i Nered. Hronološki gledano, ovaj trend doživljava zenit u vreme NATO agresije na Srbiju i skidanja Miloševića s vlasti, kulminirajući debi albumom Eda Maajke Slušaj mater (2002), koji je do sada bio najbliže statusu klasika u poluostrvskim okvirima.
Nedugo posle petooktobarskih promena javlja se treći talas srpskog hip hopa. Led probijaju sada već zreli Juice i V.I.P. kultnom numerom Ko će to da plati. Kada je Sindikat lansirao Divljinu, a godinu i po dana kasnije i Govedinu, svi su već znali da je hip hop u Srbiji najžilaviji žanr, s materijalnim dokazima u vidu albuma sastava V. I. P., Bad Copy, Beogradski Sindikat, Prti Bee Gee, kao i Ajs Nigrutina. Pojavom Marčela dolazi do raslojavanja na pop i hardkor sferu, a današnja situacija je takva da se četvrta generacija još porađa u bolu i mraku. Time se, ponovo, otvorio prostor za zapad Balkana. Ali ovog puta centar nije Zagreb već Split.
Bend St!llness je na debiju Sve što znam o životu je… odabrao Djelo Hadžiselimović (2007) ponudio svoje viđenje rege-rok-rep krosovera koje je bolje zvučalo na demo trakama nego u završnoj verziji. Zato su splitski Dječaci prvi shvatili moć interneta i polako se probijali kroz mrak andergraunda (zajedno sa zagrebačkom Sinestet ekipom), uspostavljajući nova pravila na sceni. Sa svojim sada već legendarnim sajtom od 2005. su neumorno “širili riječ” o sebi i neprestano napredovali.
Kada se učinilo da su na korak do proboja, mnogi su pomislili da se priča neće dobro završiti – grupu je zbog stilskih razmimoilaženja napustio Kid Rađa. Preostala trojka je ipak znala šta radi: krajem 2008. Zondo (nekada Sinom), Vojko Vrućina (alijas Nebu) i Drugi (alijas Ivo) snimili su prvi pravi balkanski hip hop album koji se momentalno može nazvati klasikom.
I tu bi ova recenzija mogla da se završi sa sve čestitkama, ali još malo ćemo o samom albumu.
Razlog za ovakvu tvrdnju krije se u sledećem: Drama funkcioniše na više nivoa, stilski je raznovrsna i neverovatno pametna. Duboko ukorenjeni u tvrdom izrazu koje poreklo vuče iz južnjačkog iskustva i blistavih produkcijskih trenutaka El-P-ja, Dječaci lagano transponuju globalno u svoje lokalno iskustvo.
Drugim rečima, njihov rep nije nakalemljen, on je prirodan i organski, prosto diše i puca od svežine. “Blistave” slike postjugoslovenskih iskustava ne mogu biti drugačije do crne – pesme Krek kuća, Ubij se ili sada već legendarna Noćna pjesma pokazuju njihovo okruženje onakvim kakvo jeste. Dječaci su, što bi se reklo, real.
Ali, oni znaju i da se zabavljaju, što nije odlika većine balkanskih kolega – uvodna i završna Kraljevi i The Govno, prejebena H323, Dinamit, Liu Kang i Narodna govore tome u prilog. Dječacima na taj način lako polazi za rukom da, i pored sve žestine i beskompromisnosti, zvuče prijemčivo.
Treća strana je pop lice – stari hitovi Kralj ribara i Meko sranje te Punjene paprike, koje umesto mesa i pirinča u sebi imaju bajtove i vokodere, svedoče da su ovi momci spremni i za mnogo više od onoga šta sada nude.
Bolno iskreni, emocionalno otvoreni, a opet veseli i optimistični na dobro poznati mediteranski način, Dječaci su dokaz pobede duha nad svim usrećivanjima koja nam se kolektivno dešavaju u poslednjih 20-ak godina. Što se potpisnika ovih redova tiče, Drama je bez sumnje album 2008. godine na postjugoslovenskim prostorima, odnosno tamo gde svi pričaju onaj isti jezik koji, u odnosu na to gde se nalaze, drugačije nazivaju.
Audio
Dječaci MySpace