Lopovluk

uh. mislin da je najbolje da počnen ispočetka. uvik je dobar početak počet ispočetka. desilo se to negdi u 6-om osnovne, neko od likova je spomenia da bi se moglo nešto i ukrast u tom Bibita dućanu. ajde. zašto ne. mlad, lud, bez nekih para, upadan unutra, zapažan Tic Tac, primičen mu se, uziman u ruku, stavljan u đep. hm. jednostavno je ovo, pomislih. šteta šta nisan računa na faktor ‘prodavačica’, koja je lipo došla do mene izvukla mi uho i onda san bia sjeban ostatak dana i ismijan od ostalih u razredu. mamu im svima.

pokušaj broj dva. ne dan se ja tako lako ipak. mjesto radnje: dućan blizu zgrade. tada se zva Kupido. vrijeme radnje: veliki odmor, isto kao i kod prvog pokušaja. ulazin unutra, ovaj put spazin Kolumbo. duga je jebemu. šta sad? ništa, strpat ću je kraj piše. strpan je. odlično. to je to. krećem prema iuzlazu, ali neee. sinjala me opet neka budnog oka.

”vadi to” kaže ona.
”neću” kažen.

ona mi digne majcu i naravno sinja pola Kolumba kako viri. kvraigu, nije ovo za mene.

ako se dobro sićan iza toga je slijedila pauza do prvog srednje. počea san tada negdi stalno ić u spizu kad mi je škola bila popodne. u isti dućan di san izginia sa Kolumbon. iša bi u spizu, marenda i onda na tenis. ali sve me nešto tada opet počelo kopkat da uzmen nešto besplatno, onako, makar i najmanju sitnicu, al da je besplatno. amo probat sa nekon malon čokoladon, rekoh u sebi. pokupin ja tako naručene namirnice i odabranu čokoladu. Dorina, ako se ne varan. stavin sve to u svoju košaru. hm. sad je vrime da nađen povoljno misto za strpat je u đep. vražji ovi ostali kupci. ne smi me niko sinjat ovaj put, rekoh. i prošetan se tako malo po dućanu, pošto je veći jel, nađen povoljno misto i op, uzmen Dorinu i strpan je u đep. usra san se, ali gle čuda, izgleda da me niko nije vidia. odlično. pojea san Dorinu na putu do doma. predivan osjećaj. nikad do tada nisan jea ukusniju čokoladu.

nije mi trebalo dugo da počnen redovno krast i ostale slatkiše. ali samo kroz jutro i to svako dva tjedna, kako na mene ne bi pala ni trunka sumnje. tada san izgleda nevino. jako nevino. odma san to okrenia u svoju korist. nevjerojatna brzina uigravanja. ubrzo san posta i izbirljiv. tipa, danas je red na Milku i slične zamisli. onda mi je odjednom falilo love za prazne kazete. maznem ih desetak u nekoliko puta. to mi je tada bilo i previše, jer nisan ima skoro ništa muzike. kakav mp3. bia san sasvim sretan sa tipkon rec na Sony liniji. evo da napomenem kako je kod nebu-a trenutno jedna od tih maznutih kazeta na kojoj je snimljen N.W.A. i nekoliko praznih cd-ova san maka. jedva bi mi stali u đep, sićan se. iman par klasik albuma i na njima.

i odjednom. bum. prestanen krast. šta se desilo. pojma neman. možda san odrasta? ma đava, tek san završia prvi srednje. nakon izvjesne stanke, teže je opet ukrast. uvati te neki crnjak, neka nelagoda opet, šta ja znan. uglavnom, nisan moga više krast u tom iston dućanu. hm, možda da prominin lokaciju. negdi u to vrime, kaže mi lik iz kvarta da on krade u Martine, također dućan u kvartu, al je Martina bila dosta manja i samo je jedna radnica radila u smjeni.

”kako? šta?” pitan ga ja. ”koji je princip rada?”
”jamnice” kaže on.
”šta? kakve jamnice?” rekoh.
”lipo. jamnice” obavijesti me on. ”mene starci svaki dan popodne pošalju da kupin 4-5 jamnica. aj dođi, sad ćeš me vidit na djelu” kaže on.
”aj” izustin.

i dođemo mi doli, jedna radnica radi. on ode do pulta i ostavi joj 4-5 tih staklenih boca. ja gledan u stilu, kao, šta sad? kad ono, uzme ona te boce u ruke i ode ih stavit u neku gajbu skroz negdi sa strane, nije je bilo bar 15 sekundi. previše vrimena. lik brutalno natrpa đepove, samo šta mu ne ispadnu sva ta Kinder Buena, Dupla i ostala sranja koja se nađu na dohvat ruke. ja varin u pozadini. tek onda on uzme pune jamnice i ona mu ih naplati. nevjerojatno. onda smo neko vrime krali u tandemu. on bi skupia slatkiše, a ja sladolede, jer je škrinja bila blizu ulaza, a kasa na drugoj strani. posli bi dilili ulov. bolesno.

onda sam ja presta sa tim kad je završilo lito. taj lik je nastavia. do kraja zime ima je cili set Axe čuda. pola je već i potrošia. čudesno. lik se stvarno nakra. ubrzo je ta Martina propala, a njega nikad nisu otkrili. onda je opet zatoplilo. igra san tenis na Baterijama. poslali su me jednom rekreativci da im kupin pive. odoh u market koji je tada otvoria u Bobanovim Dvorima. odma opazin škrinju koja je stala vanka. koji glupani, pomislih. kupin pive i sladoled, jer su me častili sladoledom. to je bilo prvi, a ujedno i zadnji put da san tu kupia sladoled.

svaki sljedeći put kad bi tu proša izvidia bi situaciju i ako bi situacija bila čista, ima san sladoled. ili dva. zna san uzet i dva, ali nikad tri. zapravo, maka san četri jednom kad smo se ja i taj lik sa Axe kolekcijom vraćali sa mora. i stojimo mi tu tako sa strane, sritni, svako sa dva sladoleda i upadaju neki novi hahari i to, gle čuda, ravno na škrinju. gledamo mi šta se dešava i među njima sinjan svog debelog rođaka, haha. šta rade oni? iznose cilu kutiju Macha. jebote let, rekoh. ovi su preludi. od tada, pa evo do danas ta se škrinja zaključava. bilo je fino dok je trajalo.

sa rođakon san obavia samo par krađa i tu se pomalo bliži i kraj svog tog lopovluka. dakle, ispod Prime 3 je uvik bia neki ogromni market. upušeni rođak i normalan ja, upadamo unutra. malo se muvamo, uzmemo nešto da ne bi ispali sumnjivi, a usput i 4 vrste Ritter Sport čokolade i Old Spice. rigalo mi se od sve te čokolade. onda je jedan dan rođak bacia pik na onu najveću Milku i uspia je maznit. slomila se na polovici zbog njegove ogromne drobine. ko šta rekoh, rigalo mi se od sve te čokolade. a jesan bia nezasitan, ne mogu virovat.

ps.
rođak je jednom bia uhvaćen u velikom centru poviše Mioc-a sa buđolom i štokom. odveli su ga na policiju. rekli su mu da ne radi to više. prije tog događaja ih je obeštetia za najmanje 2 000 kn, šta u prijevodu znači da je dosta hrane i pića prošlo kasu u njegovoj jaketi.