laku noć srbija

nismo spavali. probdjeli smo noć igrajući ISS i dočekali 5:30 kljucajući u grube njemačke sise na DSF-u. izletjeli smo na ulicu i smrzli se do HRT-ove zgrade koja me po svojoj zastrašujućoj veličini, osiguranju i ukočenoj atmosferi podsjetila na kafkin dvorac.

i tako su nas, kroz mrežu hodnika liftova, skala i vrata dovukli do studija 6 gdje smo dobili 3 bežična mikrofona i naredbu da počnemo tonsku. tek tada smo shvatili da nastupanje u studiju nema veze sa pozornicom, s koje vidiš ljude kojima repaš, ostvaruješ neki kontakt sa publikom i repersko mlataranje rukama ima nekog smisla. uperili su zubarska svjetla u nas, pustili beat i ukočili smo se kao zadnji rookiji. u pola probe u studio je ušetao davor meštar i sjeo na kauč. kad smo završili, trudio se biti maksimalno pristojan i okolišajući nas upitao “pa jeli momci jesam ja to čuo jednu, heh, jeli, jel to spominjete čičku neku, kao, jel, šta je to bilo, pa znate, dušni dan je, i psovanje, jeli, heh”.

meštar je profi. bio je jedina osoba u zgradi koja nije imala podočnjake. naprotiv, izgledao je kao da svaku noć nakon dnevnika ide spavat sa krastavcima na očima i diže se u 3 ujutro i satima se maže becutanom po licu.

spustili smo se do konzuma koji se nalazi unutar zgrade hrt-a, uzeli smo jest i čekali nastup, totalno usrani tonskom probom. u konzumu ni u kafićima po zgradi nije bilo alkohola jer se navodno neki tip lani predozirao u wc-u pa se zondo zaletio van po par unučića brandya. inače mi je brandy gadarija i povraća mi se na prvi guc ali ovaj put gorčina brandya u želucu je bila ništa prema gorčini treme koja ju je prekrila. u glavi sam ponavljao isti verse koji sam odrepao miljun puta po drugim nastupima ali činio mi se sve nepoznatiji a riječi sve ogromnije. sreli smo andriju hebranga, lik je huge.

odlučili smo se kretati oko ive na stolici dok repamo. jest kretenski ali bilo je ili to ili ukočeno stajanje na beat od 180 bpm-a ili isforsirano jumpanje okolo koje nismo imali volje glumiti.

odradili smo posao kako smo znali i umijeli(?) i otišli na zasluženo jutarnje spavanje.

…

predvečer smo se našli sa špicom koji nas je odvukao u neki gay kafić di su svi imali kosu priko jednog oka. bilo mu je žao šta se ne može zapit s nama jer je sutra morao na pir. otišli smo u birtiju na tkalčevoj, popili 300 kuna rakije od smokve i uputili se prema centru mladih HNS-a nać se sa gigijem.

unutra smo naišli na bučnu zadimljenu prostoriju sa puno pripitih mladih ljigavaca/budućih političara, par ružnih žena i par boca vigora. sjeli smo u kut prostorije i dali svima do znanja da smo tvrdi. neko je počeo pjevati hajdučke pjesme i špica se raspametio. tu se negdje našla slovenska zastava ali se ubrzo rasparala. špica je ugledao telefon i odmah nazvao australiju.

ja sam mu dao broj neke grkinje koju sam znao davno ali nisam ništa postigao sa tim jer joj je psovao mater da ne zna engleski. ubrzo se nad nama pojavio neki odgovorno izgledajući stariji mamojebač da je dobio informaciju da se tu obavljaju neki internacionalni pozivi, što smo mi uvrijeđeno zanijekali.

jedan momak sa ženskim obrvama bio je prelijep za svoje dobro i bacao neku prefriganu političku igru pred kujama. upirali smo prste u njega i smijali mu se. pravio se da nas ne vidi.

slučajno sam prevrnuo punu pepeljaru i okrenuo glavu praveći se da nisu moja posla. isti onaj stariji lik se pojavio i gledao mene pa pepeljaru pa mene pa se okrenuo i nestao u gomili. špica se počeo ozbiljno kriviti i udarao me laktom da moramo pobjeć jer je on spreman popet se na stol. taman kad smo ukrali bocu votke da ćemo nestati, na vratima su se pojavile 4 jumbo pice za mlade političare. špica je uzeo komad i išetao iz prostorije, ostavljajući trag gljiva za sobom. zondo je uzeo komad i pobjegao niz hodnik prateći špicu ali mu je sve na pici palo na parket. odgovorni mamojebač, sad već vidno uzrujan, gledao je šunku na podu, pa zonda, pa šunku i počeo neko kujanje o kućnom odgoju. zondo ga je smirivao i jeo picu s poda. špica se vratio i odvukao nas van sa bocom vigora. bilo je 22:30.

kretali smo se prema trgu. špica je našao haloween bundevu u smeću i s njom nagovarao neke cvikate ženske koje su otišle iz purgeraja da idu s nama u purgeraj. na trgu smo se našli s braćom bojić i šetali do parka ispred purgeraja. do nas je neki krhki tužni mladić u crnom kožnom kaputu na fontani prao nos. pitao sam ga ima li možda sidu. kad se okrenuo, svi smo vidjeli da je nos krvav i u suzama mi je tužno odgovorio da nema sidu nego su ga prebili. odjednom je iz mraka parka izletila horda nekih momaka u spitkama i otjerala ga vikajući “još si tu pederu, ubićemo te”.

špica i bojići su otišli kućama, ostavljajući me sa zondom kojem je glava visila sa ramena. upali smo u prepuni purgeraj koji je koliko sam shvatio kao zagrebačka o’hara. zondo je odmah zaspao u kutu kluba a ja sam sa yurijem iz stillnessa gledao nastup benda čije sam ime triput zaboravio. uglavnom bend je bio totalno ludilo, bili su stari, znojni i enuzijastični i svirali su sve tipove govana od swinga do bregovića. nakon njih je stage obuzela neka dj-ica koja bi izgledala kao lik iz gospodara prstenova da nije imala velike slušalice oko vrata. plesala je kao da su pjesme koje pušta njene.

u tramvaju sam slušao novi radiohead i kroz prozor gledao lišće kako šušti po zagrebačkim ulicama i imao emo trenutke.