Kut Gledanja

1 kolumna. 1 topic na forumu. nešto sitno postova na forumu. 3 rečenice za biografiju. 1 anketa. pojavljivanje na fotosession. poneka slika. to je ono šta san ja da za ovu stranicu. priznajen, to je kurac ili pristojnije rečeno; gotovo ništa. onaj emcee dio san u ovom slučaju zanemaria, pošto je to (jebiga, neću sad lagat) od neprocjenjive vrijednosti.

međutim, šta se zapravo krije iza svega toga? krije se dječak kojeg, da ga nema, vjerojatno bi ga trebalo izmislit. kid rađa je jedan lik koji je uvik raspoložen za dobru šalu i koji voli optimistično gledat na svit oko sebe. kako?

jednostavno ne dopuštan faksu da me sjebe i uvali u neko depresivno stanje od kojeg mogu dobit puknuće u glavi i spuštenu kitu. nije da ne želin ispleskat tu dosadnu neodgojenu vlašku dicu u stanu iznad mog, ali trudin se ostat miran većinu vremena.

nije oduvik bilo tako. prije san se, općenito, puno više živcira. u životu san se potuka 3 puta. nije neka brojka, ali eto nek se zna. to je ono šta se sićan. prvi put, oko četvrtog osnovne, nekon liku iz kvarta san izbia zub (dobro, možda je bia klimav, ne znan). drugi put, u osmom, san popušia gadnu šljivu na oku, a lik je slomia dva prsta desne ruke. ko je bolje proša to ostavljan vama da procijenite. treći i zadnji put je bilo najzanimljivije, a dogodilo se u trećem srednje kad san lika iz razreda, zbog dosađivanja, diga šakon priko vjeronauka, dok je časna nešto prdila o bogu sa ženskama iz prvih redova. dalje se nisan tia tuć, jer je lik ipak bia fizički nadmoćniji, a i sve se odma izgladilo i vratilo u normalu. šake nekad stvarno pomognu, ali nikad nisan bia neki tučar.

ja san jednostavno kid rađa. gledan svoja posla i ne mišan se u tuđa. zašto san sad smireniji nego prije? dvije stvari: dim i rap. ovo prvo je sigurno umrtvilo te neke stanice u mozgu zadužene za davanje jeba za hrpu stvari koje, kad malo promislin, uopce nisu zaslužile davanje jeba. zašto bi ja, recimo, mora ić popit kavu i pritom bit bombardiran pizdarijama za koje, naravno, ne dajen jeb? ovo drugo, dakle rap, je jedna vražja muzika s kojon san se susrea tek kad san završia osmi razred. tada san tražia sebe kroz svu tu pustu glazbu (sentimentalno sranje), ali ništa nisan osjetia dok nisan čua prve rap trake, pa sigurno neću zaboravit taj osjećaj oduševljenja kad bi sluša prvi tbf i prvi cypress hill.

reka san sebi: to je to; od sada slušan rap i gotovo. ko bi reka da ću iza toga ostat prilično zatupljen sve do četvrtog srednje kad san prvi put čua da postoji i strana underground scena puna jebenih albuma. u međuvremenu, oko drugog srednje pojavili su se taj nebu i drugi, st!llness i renamed one na tom vražjem radio hvaru. ja san sluša te fristajlove (i možda još pet ljudi u gradu) i zaključia: ovi likovi su jebeni bogovi. pošto se ja do tada nisan družia s reperima, a to je već tada bila moja velika želja, bilo je očito da moran nešto poduzet.

uzea san neki rokovnik i počea slagat rime koje baš i nisu imale nekog smisla. napisa bi dva lajna pa bi sta. nisan zna o čemu bi pisa, pa san tako ima sve napisano po dva lajna, ali nikad to nisan složija u neki tekst. da ne duljin, te ideje su bile ljuto početničko govno. to me zabavljalo neko vrime, ali san ubrzo odusta od toga i nastavia slušat strani rap di još uvik nisan kužija jedan kurac zašto se često koriste izrazi tipa: sranje nije slatko, prednjačiti ili kujoguza kmica. sad kad se toga sitin pomislin: sranje stvarno nije bilo slatko, a da san iša prednjačit vjerojatno bi mi rekli da san kujoguza kmica.

nastavia san tako povremeno pratit i taj h3s i te nove stvari na download-u, sve dok sredinom četvrtog srednje nisan opet počea nešto piskarat. opet nije bilo dobro, ali je bilo bolje s obzirom da san uspia povezat par lajnova u neki prvi tekst koji je bia o ničemu, samo puko nizanje ideja i opet neke rime i… bogte jebo, kad se sitin da su nebu i drugi tada snimali ‘sex droge i radkape’ uhvati me smijeh.

tada, krajem četvrtog srednje drugi je volia koji put zapalit na moj račun jer smo, ka šta piše u biografiji, išli u istu srednju. njegove riječi da rješin šta zelenog nisan moga odbit, jer kvragu to je bia drugi, glavom i bradom, a ja ni ime nisan ima osim onog krsnog. u to vrime mi je jedan petak došla poruka da večeras bengamo i da, gle čuda, ne nosin dim. dim san ponia i žestoko smo bengali. šteta šta je većina završila van rizle zbog velikog vitra i nesposobnosti prisutnih zbog stanja kojeg ode često imenujemo ‘u elementu’. tu je još bia i taj čuveni nikša (jedina kmica koja je dobila neumiksanu stvar za bronsonov mixtejp).

to je bilo to. konačno san upozna prave ljude, počea izlazit s njima i u godinu dana upia ogromnu količinu informacija i diga igru na ovu današnju razinu. koliko san samo posluša albuma i pogleda filmova kroz ove 3 godine. zapravo, koliko san samo znanja bacia na svim tim pustim okupljanjima dječaka. ko bi broja. naravno da nisan zaboravija sinoma, bez kojeg ne bi bilo ni d od dječaka, ni s od stranice, a bome ni k od ove kolumne. eto, kid rađa udara još jednom. dječak o kojem ste najmanje znali, sad znate i malo previše.