denis

strop prokišnjava. 20 ljudi u stanu.na podu lonci i lavori šta skupljaju kišu,jogiji, nečija roba, stopala ljudi koji stoje na nogama i otkinuti donji udovi ljudi koji više ne stoje na nogama. ja i denis, sjedimo na kauču. denis mijenja kanale na televiziji i puši cigaretu za cigaretom. vani sijevaju munje. jedna je upravo odlomila komad balkona. denis mrmlja nešto o tome kako mora nać tregere za večeras. večeras idemo vanka, a denis najviše voli kad se večeras ide vanka. preskače sve te mrtve udove i donosi bocu vina iz frižidera.

sjedim zamišljen, svi ti događaji zadnjih dana daju mi dobru podlogu za razmišljanje.denis sere po nekom spotu koji je upravo na televiziji. – dobar je spot – kažem ja.

• imaš pravo, dosta im je dobar ovaj spot – nakon par sekunda ustvrdi denis slažući se samnom.

denis je imao taj dar se složi s bilo kakvim oblikom života u bilo kakvom pogledu na bilošto. neki grozni ljudi bi ga možda nazvali dvoličnim lažljivcem, naivnim prevarantom, licemjerom, beskorisnim kradljivcom kisika, nevaljalim kretenom ili možda čak i pederom, ali od mene nećete čuti takovih pogrdnih naziva. živim u svijetu u kojem nema više “dobrica dvije cipele” likova, i bojim se da denis sa svim svojim manama i retardacijama ipak ulazi u gornju polovicu dvonogih sisavaca s kojima imam posla.

ljudi ulaze i izlaze iz stana, neki na bicikli,neki s različitim primjercima domaćih životinja. neke od tih ljudi denis ne poznaje lično, međutim to nije razlog da ih zapita što rade u njegovom stanu.

na poziv svog debelog crijeva odem do wc-a okušati sreću. sreće je bilo, ali ne i toaletnog papira.na mašini za pranje samo ulošci. sjebano. dohvatim uloške i obrišem se. mora da su od baje (nesretne djevojke koju je sudba kleta učinila denisovom curom).vraćam se na kauč.

-zašto nemaš toaletnog papira u kući, nesrećo jedna?
-zato jer ga niko nije kupija.
par trenutaka tišine.
– ti si debil, znaš to?
denis samo zajebantski napuči usne i pošalje mi zrakom poljubac.

za antu, prijatelja mog