pismo od šime za prijatelja mirka
zdravo, mirko, prijatelju. danas je 31.10.2006. i utorak je. sunčano je i povjetarac lagani miče lišće lijevo-desno, al da njega nema, ova stabla naša, izgledala bi ki naslikana. mislim, ne znam, ja ih odavde ne mogu vidit, ali pretpostavljam. odavdi se ne vidi ništa. ja sam ti u rupi. pišem ti ovo neudobno zgrčen na dnu jame i to na onom dijelu koji još nije onečišćen od vršenja nužde. na ovom mjestu ističem da boravak u jami nije bio moja ideja, već sam upao u nju pukin slučajem, kad je vranac moj zgazio ogromnog zeleno-smeđeg skakavca od čije se neuobičajene veličine prestrašio pa se propeo i odgalopirao vukući za sobom čitavu kočiju (istu onu šta nam je prababa marija ostavila nakon šta je umrla od sifilisa, istu onu, dobri moj mirko) a ja sam u trenutku nesretnom izgubio kočiju pod nogama, u zraku se posprdnuo i otkotrljao u ovaj ogromni jarak.
e sad, kako da ti objasnim, mirko moj, kad glad me mori, jad me hvata a ludilo nagriza razum zoom zoom i dušu mi čemer hvata, dušu od mene, moju… a znaš da sam oduvijek bio najčistiji u selu. je, još je i don ante govorija: šime, svi ćemo mi u pakal a ti ćeš jedini od svih u selu u raju uživat u čarima predbračne sodomije. joj, pravi je bija taj don ante. i sad mi oči zasuze kad se sitim kolko je dobra za općinu napravija, prije nego li je umra od sifilisa.
nego, ovako ti stoje stvari: ja sam već 2 ipo dana u ovoj jami, a priznati moram, još dok sam u kočiji prolazio pokraj te iste jame pomislio sam: đavla ti najcrnijeg, kolka rupa. nebi volijo ni trenutka u njoj provest, a kamoli duže, da kojim slučajem moram. i baš kad sam odagnao misli najcrnje, vidi šta se desi.
snaga me napušta i mislim da neću moć dugo još u ovoj rupi stajat. čuda ti najčudnijeg, pa zamisli ti to, da danas u razdoblju interneta i cd-ova, i diskova svakakvih da čovijek ovako… svrši, skonča i umre. čovijek, mirko moj, a ne životinja. da sam znao, kad sam ulazio u kočiju, da ću iz iste ispast u ogromnu crnu jamu, ponijo bi gumene cipele barem. a ne ovaj češalj šareni. al šta ćeš, mirko moj, kad nam je sudba takva da ne znamo (jednostavno ne znamo) šta će bit iduće. može kiša, a može bit i sunce. nisu zalud govorili naši stari (prije nego li su umrli od sifilisa): kad kočiju voziš, pazi na velike zeleno-smeđe skakavce.
i koliko sam žedan sad, da znaš… napijo bi se čak i one ječmene bljuzgotine šta u krčmi od joze iz gornjeg sela donosi na stol dubravka, sisulja jedna. joj kad se sjetim sisa dubravkinih, dođe mi da zaplačem. mljekare prave. pa znaš dubravku valjda, bila je uplakana cijela, na pogrebu jozinom, kad je umra od sifilisa. a i ona je, čujem, prošlog utorka odapela. ne moram ti ni reć od čega. nego, mene ti ovdje u rupi muče mnoge stvari…
nastavit će se