mislitemojomglavom.blogspot.com recenzija – KID RAĐA – Sve šta đaku treba
Mnogo pre nego što su Dječaci porasli u očima fensera i hipstera, u demo praistoriji, Splićani su bili kvartet. Kid Rađa je zbog stilskih razilaženja napustio bend još pre nego što je objavljen debi D R A M A (2008). Tu i tamo se oglašavao u pesmama ove grupe (Truba, TOP, Maci, Med, Tikvice), proizvodeći setne uzdahe svima nama kojima su Govno je na vatri i Svodničin i dalje draži od svega što je sa ovim žigom potom objavljivano. “Draži” ipak nije prava reč, bliže istini je termin “opsesija”, u smislu da i dalje k’o iz ženskog polnog organa znam napamet te tekstove još od kad sam ih prvi put skinuo na jednoj slavi (…Vidi igru figura na kiši nigdi zaklona/van stana opstanak s obe strane zakona… Dok ja i moji mi pokrivamo svoj ćošak). U njima je Rađa bio najbolji (čitaj najtvrđi), mrzovoljan i nadrkan kombinator, lerdi i mutljavina kakvu samo ulica može da iznedri, a opet vanredno poetičan za uobičajena iskustva iz tog miljea. Dakle, čista alhemija na delu – pretvaranje nužde u vrlinu, blata u drago kamenje.
Od tada ovaj pesnik s kaldrme zarađuje za život na prekookeanskim brodovima, pridruženi je član pobratima Dječaka – grupe Kiša Metaka (čiji me ovogodišnji LP izlet u trap u najvećoj meri ostavio ravnodušnim (dok npr. ljubav na prvo slušanje za Kurve i olovo i Čisto zlato godine nisu ni okrznule)), onoliko koliko Juiceov Apetiti mi rastu (2012) nije) i zbog prirode posla kojim se bavi ne nastupa uživo (u tom smislu Beograd je 2007. imao retku privilegiju; Kad smo već kod toga, Beograd je (uz Petrovaradin pre njega (mada grupa tamo nije nastupala kompletna)) video Dječake uživo pre Zagreba).
Ubio sam ovim zagradama. Tek ću.
Jasno je sada da je moj nekada najveći entuzijazam prema grupi padao s godinama i dostigao najnižu tačku sredinom prošle godine na nastupu u Domu omladine. Možda je uticaj imala raspojasana atmosfera na svadbi s koje sam došao na cert, jer sam tamo pod dejstvom alkohola uživao u višesatnoj vlaškoj psihodeliji (a vlaška magija je, prema tvrdnjama znalaca, druga najjača na svetu, tik iza vudu vradžbina). Svejedno, nije mi se ni najmanje svidelo nastupanje s “živim” bendom, crossover je relikt s kraja prošlog veka, a i publika je bila nebeski trula. Ukratko, sve je bilo pogrešno, pa sam pobegao pre kraja i do kuće žalio što nisam ostao da pojedem parče torte s mladencima. Onda je na prošlom Exitu sve to zvučalo malo bolje, ali je opet lična impresija najpre bila nalik susretu s bivšom ribom koju si nekad mnogo voleo, a sad znaš da ste dva sveta. I nisam jedini koji je to tako skapirao. Neću koristiti teške reči, neću reći da su se prodali, to je danas ionako svima cilj (i svaka čast svakome ko uspeva da se time bavi i pomalo živi od toga). Samo se više nisam pronalazio u priči, uz knedlu u grlu koja se javi svaki put kad neko krene da mi hvali Marčela, Bad Copy (posebno Viklera) i npr. Frenkija kao vodeće hip hop perjanice (nisu).
I sve bi ostalo na tome, da se od svih ljudi na ovom svetu mejlom nije javio Fridom. Kaže, izašao Kid Rađa, mogao bih nešto o tome. Prvo sam se nevešto malo izvlačio, iako smo obojica vrlo brzo znali da će ovo biti napisano (kao što smo iz taka znali da o Arcade Fire neću pisati). Zakopani entuzijazam je rastao po povišenoj stopi kako sam ga brzopotezno upućivao u tajne demo diskografije Dječaka (hvala, hvala najljepše – prim. MMG) . Boktejebo, koliko sam voleo ovu grupu! I onda kad se razočaraš kriješ to u sebi i od sebe, jer nema ništa gore nego kad ti se sjebe plemenito osećanje, i ophrva te balkanski fatalizam, pa negiraš da si ikad bio sposoban da išta i osećaš, nemaš ni izlaz na more a sve su ti lađe potonule. Toga sam se plašio pri susretu sa prvim Rađinim solo radom. Poslednjeg eksera u kovčegu moje ljubavi.
Srećom, pogrešio sam.
Dobro, od ranije sam znao da je Rađa duvač, ne sećam se nijedne pesme u kojoj ga ima a da nema vutre, kupovine, prodaje, distribucije, mrvljenja i svega ostalog što mi je ostalo u malom mozgu iz prošlog života. Sećam se i da je Vojko jednom rekao da je svađa u grupi koja je rezultirala separatisanjem jedne njene četvrtine nastala kada je za Kamiondžije Rađa parkirao vozilo i poslao šofera u štek da sprži jednu spravu. Zato ni najmanje ne čudi da se prva pesma zove Marijana a iduća Dim. Zatim Rađa dobro napušen napušava sveštenstvo i panduraciju, tj. sva uniformisana lica u Gamadi. Nisam nikad bio u Splitu, niti imam planove da ga posetim u skorije vreme, ali lagano pratim sleng iz rima zahvaljujući fajlu koji se zove Rječnik. Tu su za svaku pesmu zabeleženi i objašnjeni lokalizmi.
I dalje ne znam šta je Čvrka, pretpostavljam iz teksta da je to Reno 4, neprežaljeni relikt vremenom pregažene francuske mašinske logike, uz (staru) Bubu kola s najvećim karakterom, gledano očima večitog pešaka. Rađa se ne zaustavlja i iz pesme u pesmu širi opseg svojih, na početku veoma uskih THC interesovanja na demografiju i sociologiju grada. Vrlo brzo postaje jasno da on mnogo voli svoj grad, da Split priča iz njega u lenjom, stondiranom ritmu, ali da ta ljubav nije ona površna propagandna glorifikacija već često isključivo bespoštedna kritika, pa je samim tim ta emocija prava jer je jača od svega lošeg, i tinja uprkos svim tim džankijima, dilerima, kockarima i njima sličnim jezivim glavama koje ga naseljavaju.
Rađin Split živi i diše, tetura se i pada, mušičav je i naprasit kao Split Dina Dvornika i Tome Bebića, lud i slobodan kao Split grupe ST!ilness (još jedne demo legende), kao da nije s ovog sveta kao šjor Božina Jugoplastika, ali blesav i zaigran kao Split Tutti Frutti Banda, onog iz doba Jugoslavije, jedinog kog pamtimo (bez brige, neću pominjati Magazin ha ha)… Na sve to, Sve šta đaku treba je, osim što je ortodoksni hard core rap represent za udžbenike, unikatna muzička razglednica s Mora: u njoj je Split i musav i siromašan, u njemu se besciljno bleji i ciljano drogira i pije, a opet je magično-fantastičan kao neki markesovski svet za sebe.
Unutar ove mikrokozme, Rađa sebi dopušta sentimentalnost povratka u detinjstvo (Franje) i njemu sklono voajerstvo (Ćiribimba), da bi se brzo vratio u sada i tamo, u učmalu svakodnevicu ubijanja vremena i posledica tog čina (Kiks 1 & 2, za sad najbolja Minus) i uspele stilske vežbe (Diler, Droga Babaroga). Muzika je naglašeno stondirana, u laid back štihu, uz povremene izlete u svetlucajući disko kič (Džungla). Producent Zondo (aka Beba aka Sinom, menja ta imena k’o čarape) lepo je pronašao balans između odsviranog i usemplovanog pola, a ovaj potonji, između ostalih, krase i dela Lakih Pingvina, Đorđija Peruzovića, Josipe Lisac, Vice Vukova, Olivera Dragojevića, Bisere Veletanlić, soundtrack za Breaking Bad… Crate digging tj. kopanje za primer.
Slušaće se još ovo. Ajzi je dobio druga.
SLKTH: 8.18/10
Posted by Slobodan Vujanović