kako je život čaroban. nekad zna bit i strašan, doduše. jučer sam u kombiju na povratku iz osijeka prvi put u životu imao slučaj sleep paralysis-a. nisam siguran kako bi se to na hrvatski prevelo. pričali su mi već neki ljudi o tome, al’ nisam to nikad doživio na svojoj koži i premda je bilo zanimljivo i drago mi je što sam to doživio, ne bi volio da se ponovi.
u snu sam se nalazio u nekoj prostoriji sa ostalim članovima benda i baš sam im prepričavao kako smo zoni i ja pili nekakvu tekućinu od koje imamo nuspojave, njegove su većinom bile negativne, moje pozitivne, lololol, glup san, da, i dok sam to pričao u glavi mi se tlak počeo postupno pojačavat i slabije i slabije sam čuo. sve do trenutka kad se okrećem vojku i govorim ‘gluh sam, evo vidiš, upravo sad u ovom trenutku, ja sam gluh’ i odjednom počne nekakvo zujanje. pištanje ustvari, slično onom na televiziji kad nema programa i sve se uspori, svi ljudi u prostoriji se postepeno uspore i na kraju ukipe. vrata od prostorije se otvaraju, izvanka je svijetlo i ja ne mogu vidjet tko ulazi al’ pištanje je jebeno prisutno i ukočen sam i ne mogu se maknit, ne mogu niti trepnit, a prisutnost određenog bića je više nego očita. to biće se polako približava i još uvijek mu ne vidim obrise. ukipljen sam al’ sam sposoban razmišljat i u toj panici misli se izmjenjuju nevjerojatnom brzinom. pokušavam zamislit kako to biće izgleda, i usred razmišljanja odlučim da bi bilo glupo da je ”čudovište”, štogod čudovište značilo, jer ni ne vjerujem u čudovišta (e da, to sam zaboravio napomenit, imam tu sposobnost da manipuliram snom ukoliko se u njemu nešto čudno dogodi. to je sposobnost koja se razvila vremenom i u početku se uključivala u trenutcima kad je san postajao nepovoljan za mene, odnosno kad bi količina patnje koju mogu osjetit dosegla svoj limit i onda bi mi mozak skužio, jebiga, to je to, vrijeme je da razbijemo ovu prepreku, dovoljno smo se mučili. u međuvremenu je došlo do toga da su mi snovi jako dosadni i hiperrealni, ono tipa – sjedim sa ljudima koje poznajem i pričamo i čim se dogodi nešto nerealno samo pomislim, okej, fuck it, ovo je san, šta me zajebaješ, daj mi masu para i stol postavljen s nekim najfinijim jelima) i tako se to biće nastavi usporeno primicat prema meni zaobilazeći ljude po putu, na sredini prostorije i otkrije sa da ima ljudski oblik. ono što je pomalo smiješno, sad kad se sjetim jest to da je to biće poprilično izgledalo kao petyr baelish, samo malo neurednije obrijano i imalo je lovački prsluk i možda čak i pušku za leđima, iako u to i nisam toliko siguran jer je isijavalo nekakvu snažnu auru pa su rubovi bića bili odveć blještavi. ono što nije nimalo smiješno jest da je to biće potpuno nepozvano intrudalo moj svijet i učinilo me nepokretnim i približavalo mi se nevjerojatno usporeno, s ko zna kakvim nakanama, moguće lovačkim. ne mogu podnijet gledat horrore, pa ne znam s kojim filmom da usporedim razinu užasa koju sam u tim trenutcima osjetio. sreća samo da sam zaspao bez majice i s otvorenim prozorom u kombiju pa me moguće probudila, osim te dosad ne doživljene razine užasa i ogromna hladnoća. kad sam otvorio oči činilo mi se da mi je tijelo hladno kao u mrtvaca, a kroz prozor je tuklo sunce i vozili smo se autocestom po hrvatskoj. najljepšoj hrvatskoj u životu.
